Savremena žena (ili žena koja nosi Prada torbu)

Da samo možete videti kako žena u crvenom kaputu žuri. Preklapa svoj kaput i blago spušta glavu pokušavajući da se ušuška u mekano kvalitetno krzno, jače stiska torbu koju drži u ruci i nastavlja brzim i odlučnim korakom ka Kalemegdanu, prolazeći ispod svetiljki koje krase Knez Mihailovu ulicu. Gledam je. Ne osvrće se čak ni na veliku jelku, ni na poklon koji stoji pored nje. Ne primećuje kako je veličanstveno ukrašen Beograd, ne gleda, ne divi se. Ne gleda ljudima u lica, gleda u beton trudeći se da zaobiđe gužvu. Nastavlja dalje u svojim Mou čizmama, sve čvršće stiskajući Pradinu torbu. Čak je ni kiosk sa kokicama ne podseća na detinjstvo. Žuri. Lepo isfenirana duga kosa počinje svoju igru sa vetrom, ali ona ne dozvoljava. Hvata pramen kose i ispravlja ga, nervirajući se jer vetar duva. Primećujem njene ruke. Koža joj deluje negovano, nokti su dugi i lepo oblikovani, crveni. Zastaje, vadi najnoviji Iphone. Zaokupirana razgovorom skreće u jednu uličicu i nastavlja dalje.
Kladim se da ide kući, jer već je kasno. Tamo će verovatno jesti već pripremljeno jelo. Možda će, posle večere, raditi od kuće. Kladim se da ima najnoviji Apple računar koji će joj olakšati posao. Nakon toga, otvoriće bocu nekog najfinijeg vina,  popiće čašu i zaspati. Sutra će verovatno opet žuriti.

Kladim se da živi sama u luksuznom stanu. Možda ima klavir koji ne stiže da svira jer je zauzeta. Verovatno ima i svećnjak i divan kitnjasti ram na klaviru. Zamišljam kakva je slika. Verovatno je slikana u nekom skupom letovalištu. Možda kada je bila u Dubaiju. U trenutku mi prolazi kroz glavu slika visoke crnokose žene. SAME!
Svi mi zamišljamo ovakav život. Raskoš i sjaj. Najskuplju garderobu, skupu tehničku opremu bez koje je život savremene žene nezamisliv. Neki veliki moćan auto. Marljivo učimo, kasnije vredno radimo i ne primećujemo sitnice pored kojih prolazimo. Pamtimo brojeve i datume, a lica zaboravljamo. A zašto? Hoće li me skupo letovalište učiniti srećnom ako letujem sama? Ne želim skup računar, hoću da on bude pored mene i da ga popravi kad nešto pokvarim. Jer, ne mogu sve sama. Mogu da pijem obično vino iz nekog marketa, ali hoću da nazdravimo dok ga gledam u oči. Ne moram za Novu godinu da nosim Pradinu torbu, ali želim da nosim poklone za svoju decu jednog dana. Mogu da budu u običnim kesama, jer deca će se više radovati poklonima ako pocepaju kese. Ne moram da ima duge nokte. Zaboga, nije strašno ni ako je koža blago hrapava, ali želim da stiskam ruku malog dečaka dok polako koračamo ulicama Beograda i priča mu kako sam ja odrastala. . .